NE KUKAŠ !!!? TI SI OSOBA S INVALIDITETOM

NE KUKAŠ !!!?

TI SI OSOBA S INVALIDITETOM 

Često fenomen invaliditeta povezujemo sa nekom vrstom bola, patnje pa čak i trpljenja negativnih stvari. To, naravno, u različitim fazama života, kod različitih oblika invaliditeta, u različitim situacijama – može biti slučaj, ali tek nešto češće u odnosu na opštu populaciju.

Sa druge strane, ovo nikad ne sme biti karakteristika ličnosti i ključnih karakteristika osobe s invaliditetom kroz život.

Invaliditet nije baš poželjno navesti, prilikom upoznavanja, jer se od čitave osobe jedan čovjek pretvara u jednu ne baš zanimljivu kategoriju (u oštećenju organizma retko kad ima nešto superzanimljivo), ali energiju itekako jeste.

To nema veze sa osobom s invaliditetom niti znači da vas neko zato što imate invaliditet ne voli, ali velike veze ima sa svim onim istinskim osobinama koje biramo da gradimo kad imamo invaliditet.

Pa zašto onda biramo da nam kukanje postane karakteristika?

Zato što je to u društvu u kojem živimo lakše. Obezbjeđuje koji paket pomoći, grižu savjesti onih koji odlučuju, posredno ili neposredno o nama, i rezultat bez rada. Nažalost, malobrojni shvate da efekti nisu dugotrajni.

I tako nastane ona rečenica:

„Znaš, upoznao sam osobu s invaliditetom, ali ne kuka!“

Predugo se život osoba s invaliditetom svodio na kukanje kako fali ovo ili ono i rješavao crkavicom od socijalnih davanja umjesto stajanja iza suštinske izmene pecepcije od milostinje do prava ličnosti da se ne mora popeti stepenicama ako ne može ili da se vozi apsolutno adaptiranim javnim prevozom bez potrebe da je se opet posmatra kao teret za budžet, da bih vam jednim tekstom mogla pojasniti u čemu se sve sastoji preokret, ali bar bih voljela da iz ovoga izađe jedna poruka – ne žalite osobe s invaliditetom, čak ni kad one same sebe žale!

Život sa oštećenjem, koje prerasta u invaliditet nije jednostavan i traži mnogo discipline, odricanja tu i tamo i poštovanja sopstvenih mogućnosti. Nas ne čini oštećenje samo po sebi drugačijima, nego neprilagođenost svega oko nas onome kako možemo funkcionisati. Isto tako, ne čini nas oštećenje jadnima nego naša ili tuđa percepcija oštećenja.

A kako nastaje precepcija jadnog mene kao osobe s invaliditetom?

Tako što nema suštinskog dodira osoba bez invaliditeta i osoba s invaliditetom u kontekstu realnih života. Kad se sretnu sa osobom s invaliditetom, osobe bez invaliditeta najčešće imaju sliku pred sobom, ravnu rešavanju zadatka koji postavi Ajnštajn. Eventualno, zamisle sebe u poziciji invaliditeta, i počnu da žale za svim onim što vole a što ne bi radili na isti način, iako bi, ako to toliko vole, radili suštinski istu stvar i da imaju invaliditet.

I počnu da aplaudiraju osobama s invaliditetom. Aplauz je super i svima nam nekad treba podstrek, ali ako se pretvori u aplauz zbog invaliditeta, biće kontraproduktivan.

Počnu da posmatraju vrlo jednostavne životne stvari kao vrhunska postignuća, iako u sebi ne kriju ništa više od prosječnosti i sličnog (ne)kvaliteta. A osobe s invaliditetom, kao suštinski i sva ljudska bića, to koriste.

Ista vam je stvar kao i sa detetom koje plače jer nije dobilo čokoladu iako nije ispoštovalo svoj dio dogovora u lancu nagrađivanja, npr.pojelo ručak.

Kako se postaviti?

Jednostavno. Kao da pred sobom nemate osobu s invaliditetom, i kao da nikad ništa niste znali o toj osobi do momenta u kojem je susrećete. Uključujući i nezamišljanje kako biste vi živjeli kao osoba s invaliditetom.

Ako je posao u pitanju – nek vas interesuje rezultat. Prilagođavanja su ok, ali nek rezultat odgovara suštinom i kvalitetom onome što bi uradila i  osoba bez invaliditeta.

Ako je događaj ili situacija u pitanju, a da neko od vas traži savet, postavite se kao da savetujete poznanicu sa fakulteta – jer vi i niste ništa drugo od  poznanika dok u osobi, imala ona invaliditet ili ne, ne otkrijete kvalitete zbog kojih će biti prva osoba koju zovete nakon neke velike situacije u vašem životu ili kad opet imate neku frku za rešavanje. I to je ok.

Kad od vas traže pomoć, jedno je kad im pomognete u prebacivanju iz kolica na stolicu, a sasvim drugo da vas natovare svojim problemima i očekuju čarobno rešenje. Ili da vam prebace svoj posao, pod izgovorom – brže ćeš ti.

 To ne biste dozvolili ni osobi bez invaliditeta, zar ne?

Znam, prijalo bi vašem osećaju dobročinstva i osećaju pripadanja osoba s invaliditetom. No, nije dobro, kao ni pogrešno srasla kost jer niste na vreme stavili gips.

Baš tako nastaju osobe s invaliditetom koje kukaju. Na vreme im se ne postavi granica.